Вероватно познајете неког ко је остао без мобилног телефона, а можда се то и вама десило. У сваком случају, знате тај осећај изгубљености у простору и времену када останете без најбитније ствари - именика. Веровали или не, пре пар дана сам и сам прошао кроз те муке.

Како је до тога дошло? Па, прилично лако. Није ми украден, већ је испао док сам улазио у кола или пребацивао рачунар у њих (нисам сигуран тачно кад), а ја то нисам приметио. Можда ја нисам, али зато су гарави момчићи из краја ока соколова, нарочито извежбаног (еволуција?) за такве ситуације. Кад сам приметио да ми мобилни није ту, нови “власник” се већ учио чукању на тастатури.

	Битан детаљ - није извадио картицу. Од тог тренутка почиње смехотресна сага, будући да прима позиве и поруке са свих страна. “Поштени налазач” поручује да ће ми вратити картицу, али уз услов да задржи телефон. У међувремену, прихвата моје позиве и преноси ми поруке типа “неки Влада ти поручио да онај посо сутра у дванес од иљаду евра отпада”.
Уместо да убаци картицу у сандуче, што је била прва солуција, прихвата да се нађемо на месту где је нашао телефон. Само у први мах, јер се касније ипак досетио (или су му другари дошапнули) како би у сусрету самном ипак остао и без картице и без телефона. А могу и неке батине да падну. Онда долази на генијалну идеју да картицу остави, а мени са говорнице јави где је оставио.

Тако ја повратих свој именик, а неименовани налазач задржа моју Nokia 3330. Сад сам постао власник Nokia 6230i телефона, згодне мале справице са 64MB меморије (прошириво до 512), камером резолуције 1.3М и mp3 плејером, између осталог. Величина слике добијене том камером је 1280×1024, што и није лоше за мобилни телефон. Значи, упозорени сте. Пази, снима се!