Већ неко време сам врло задовољни корисник Debian Sarge дистрибуције, па реко’ себи - време је да то поделиш са светом. И наравно, објављујем то тамо где се већина истог (света, јел’те) окупља. Хехе, добро, мало претерујем.

Да се вратим на “наредника”, кога сам последњих пар месеци користио (и још увек користим) на пословном рачунару. Мада још увек носи налепницу “нестабилне” верзије, по мом искуству је управо супротно. Чак је можда ово дистрибуција са којом сам имао понајмање проблема. Односно, не знам ни да ли их је уопште било? Ако и јесте, мора да су у питању биле трице јер их се стварно не сећам.

Закључак: три бамбија за нови Дебијан! Само напред, момци!

Коначно. Прича је довршена, тајни (скоро да) није преостало.

Најличнији део серијала, у центар пажње поставља унутрашњу борбу младог Анакина, његову збуњеност изазвану учењем, осећањима, као и лицемерјем учитеља. Пут до пакла је поплочан најбољим намерама, како кажу.

Као и раније у случају Матрикса и Аниматрикса, овде се испоставило да последње 2 игре из Џедај серијала (Витезови старе републике, тј. KOTOR 1 и 2) олакшавају разумевање недоумица пред којима се Анакин нашао.

На крају приче (нећу открити зашто Дарт Вејдер носи маску - сви у биоскоп!) ипак недостаје мали осврт и самокритичност остатака Џедај реда. Да ли Анакинов пад треба само приписати његовој слабости или младости? Неуспешност ученика значи и неуспех учитеља, а можда и основе филозофије које се слепо држе. Потпуно потискивање осећања и посебности као јединке (Џедај) или одбацивање свих моралних ограничења и препуштање основним нагонима (Сит)? Може ли крајност било које врсте бити добра?